PRVI INTERVJU KOD BOLESTI ZAVISNOSTI


Psihoaktivna supstanca  (termin je uvela Svetska zdravstvena organizacija u 10. reviziji međunarodne klasifikacije bolesti – MKB X, ICD 10: 1992) je hemijska materija koja unošenjem u organizam menja psihičku strukturu i duševni život čoveka. U psihoaktivne supstance (PAS) spadaju alkohol, heroin, kokain, opijum,  morfijum, marihuana, LSD, ekstazi, amfetamini, tramadol (trodon), benzodiazepini, barbiturati, lepak, bronza, rastvarači, PCP, itd… Načini uzimanja PAS su: i.v. (preko vene), potkožno injekcijom, pušenjem, inhaliranjem, ušmrkavanjem, gutanjem, neki drugi načini (rektalna, vaginalna sluzokoža).

 
Zavisnost je oblik preterane vezanosti koja je uslovljena bilo biološkom  ili psihološkom potrebom čoveka, a doprinosi razvoju određenih (zdravstvenih, porodičnih, profesionalnih, socijalnih) posledica. Identifikacija psihoakativne supstance koja je upotrebljavana vrši se na osnovu autoanamnestičkih podataka, heteroanamnestičkih podataka, analize uzoraka urina, krvi i dr.
Već sa prvim dolaskom kod lekara i obavljanja prvog intervjua, započinje se dugotrajan i složen proces lečenja bolesti zavisnosti. Naravno, tom prvom dolasku verovatno je prethodilo ulaganje velike energije i napora od strane okoline (porodice, prijatelja, partnera, stručnjaka) kako bi motivisali zavisnika da napravi taj prvi korak. Tokom prvog razgovora upravo to treba imati u vidu. POČETNA MOTIVACIJA MORA DA OPSTANE, kako bi kasnije eventualno prerasla u suštinsku motivaciju za lečenje, koja je neophodna u uspešnom lečenju bolesti zavisnosti. Uopšteno gledano, u odnosu na način dolaska, pacijente možemo podeliti u tri grupe. Prva grupa, pacijenti koji su se sami obratili za pomoć, i oni su svesni da imaju određeni problem, i da taj problem, ne mogu rešiti sami. Drugu grupu čine pacijenti koji su došli po nagovoru svojih bližnjih i njih karakteriše izrazita ambivalencija u pogledu potreba za prihvatanjem pomoći od strane stručnjaka. Svesni su postojanja problema, ali nisu svesni njegovog intenziteta i neophodnosti lečenja. I treća grupa, pacijenti koji su došli pod određenom „prinudom“ (sudska odluka, uslovljenost od strane bračnog partnera, roditelja ili radne organizacije). Kod takvih pacijenata otpor (otpor prema promeni, pa stoga i prema prihvatanju lečenja i u sklopu toga terapijskih pravila)  je najizraženiji, pa se čak ispoljava i otvorenom agresivnošću. Osnov razgovora je zasnivanje i negovanje valjanog saradničkog odnosa, i poverenja. Nemojte u intervjuu biti ni sudija, ni dželat. Olakšajte pacijentu razgovor. Ako vidite da je nervozan ili zazuzeo „odbrambeni stav“, nemojte odmah početi sa pitanjima o PAS, pitajte ga o spavanju, nekim telesnim problemima. Od veštine lekara zavisi da li će taj prvi intervju biti i poslednji, ili će se zavisnik uključiti u njemu neophodan terapijski proces. Budite jasni što se tiče poverenja,  jer je zavisnik na početku lečenja često nepoverljiv i sumnjičav. Jasno mu stavite do znanja da podaci koje dobijete od njega neće se koristiti protiv njega (npr. relativno brzo materijalno propadaju, a prohtevi im sve više rastu, pa često posežu za društveno neprihvatljivim pribavljanjem novca ili supstance). Osim sumnjičavosti, zavisnik je  i u znatnoj meri neiskren, sklon da dezinformiše, obmane ili pruži delimičnu istinu (autoanamnestički podaci su manje pouzdani  zbog odbrambenih taktika (potrebe da nastavi sa uzimanjem supstance) u vidu minimiziranja, negiranja, potiskivanja, projekcije, naročito ako su na lečenje prinuđeni od strane porodice, radne organizacije, suda….)! Izbegavati pitanja koja imaju karakter „policijskog ispitivanja“ (gde nabavljaš drogu?, sa kim si je uzimao?, od koga je kupuješ? itd….) jer ta pitanja stvaraju snažne otpore kod zavisnika, a nisu značajna sa dijagnostičko-terapeutskog stanovišta. Da bi ste uspešno vodili i razumeli razgovor, neophodno je poznavati i „narkomanski sleng“ kojim će se u većini slučajeva pacijent i služiti (naročito ulična imena za pojedine PAS).
OD OSOBE KOJA JE POD DEJSTVOM ALKOHOLA ILI NEKE DRUGE SUPSTANCE NE TREBA UZIMATI PODATKE!!
Sačekati da se istrezni
(da nije pod dejstvom PAS).
Prvi intervju treba bazirati na pravilu „TRI Š„. Tri pitanja: Šta je problem? Što sada? Šta je rešenje?
Kako bi podaci bili kompletni neophodno je uzeti i heteropodatke (što detaljnije uzeti podatke  i od strane porodice, prijatelja, drugih značajnih ljudi iz okruženja pacijenta). U toku razgovora sa porodicom insistirati na odgovoru na sledeća pitanja: Na koji način je porodica pokušavala da reši aktuelni problem? Ciljevi i očekivanja porodice u vezi sa terapijom?  Kakva je motivacija i koji su otpori?
Poželjno je da se to uradi prilikom prvog intervjua. Često je i porodica zavisnika zbog  procesa prilagođavanja, u toku razgovora u fazi negiranja. Otpori su prisutni ne samo kod zavisnika, nego i kod većine članova porodice. Motivacione snage su vezane za zdravi, funkcionalni deo u porodici i terapeut treba da ih identifikuje i da se oslanja na njih kao i da radi na njihovom jačanju. Važni elementi na koje treba obratiti pažnju pri uzimanju PAS anamneze: identifikovati supstance, način uzimanja, prvi kontakt, kvantitet/frekvenca pijenja alkohola ili uzimanja drugih PAS (obrazac pijenja alkohola/uzimanja PAS), tolerancija, dosadašnje apstinencije (razlozi), apstinencijalne tegobe (zamor, znojenje, dijareja, anksioznost, depresija, razdražljivost, malaksalost, nesanica, tremor ruku, bolovi u stomaku, glavobolje, opšta slabost, muka ili povraćanje, bolovi u mišićima, curenje iz nosa, intenzivna žudnja, promene apetita, groznica, slušne, vidne halucinacije, paranoidne sumanute ideje…), medicinske posledice (telesne tegobe, psihičke tegobe, psihotični poremećaji),  interpersonalne (bračne i porodične) posledice,  posledice na poslu,  socijalne posledice,  pravne posledice,  ponašanje, promena ličnosti.
U poslednje vreme, osim klasičnog psihijatrijskog intervjua, često se koriste i standardizovani semistrukturisani i strukturisani intervjui. Najčešće se podaci dobijeni putem standardizovanog intervjua koriste u istraživačke svrhe. U standardizovanom intervjuu unapred je propisano kako se ispituju, kvantifikuju i registruju simptomi i poremećaji ponašanja, a standardizovano je i donošenje zaključka. Neki od screening testova i standardizovanih intervjua koji se koriste u praksi: AUDIT (The Alcohol Use Disorders Identification Test), CAGE, MAST (Michigan Alcohol Screening Test), CAST-6, MACH (with Drug Involvement Scale), ACDI (Adolescent Chemical Dependency Inventory), SASI (Substance Abuse Screening Instrument), POSIT (Problem Oriented Screening Instrument for Teenagers), SASI (Substance Abuse Screening Instrument), CAI (Chemical Assessment Interview), CIDI-Core (the Composite International Diagnostic Interview by the World Health Organization), CIF (Collateral Interview Form), BDP (Brief Drinker Profile).
Često se prvo koristi neka forma standardizovanog intervjua, pa onda pošto se stekne jedna površna, uopštena slika, prelazi na dublju analizu  detalja nestrukturisanim, slobodnovođenim intervjuom.


Lažetić G. Prvi intervju kod bolesti zavisnosti. U: Prvi intervju u kliničkoj praksi, (ur. M. Munjiza). Beograd:  Elit Medica; 2007. ISBN 978-86-7222-066-7