Knjiga: ZAVISNOST OD „TABLETA”- anksiolitika, sedativa i hipnotika

ZAVISNOST OD  „TABLETA”- anksiolitika, sedativa i hipnotika

Autori:

Dr Goran Lažetić, psihijatar
Prim. dr Ivica Mladenović, psihijatar – psihoterapeut

Izdavač: Autori, Beograd

Godina izdanja: 2017

ISBN 978-86-908323-2-3

Živimo u dinamičnom i stresogenom vremenu, u kojem je „normalizovano“ da se istovremeno radi više poslova, pri čemu je uspeh merilo vrednosti čoveka, a strah od gubitka posla je stresor broj jedan! U nekim delovima sveta ljudi ne smeju da odu na odmor da im neko ne bi zauzeo radno mesto, a sistem obilato koristi novonastalu (kreiranu) situaciju i koristi ljude kao potrošnu robu. Zapostavljene su suštinske vrednosti, porodica kao stub razvoja društva je gurnuta u zapećak, a ispoljavanje humanosti neretko predstavlja „znak slabosti“. Evidentno je da suštinsko rešenje problema leži u promeni sistema vrednosti u društvu, životne filozofije pojedinca ili bar loših navika i disfunkcionalnog stila života. Međutim, s obzirom da su napred navedene promene dijametralno suprotne protežiranoj filozofiji globalizacije (profita),  sistem ih marginalizuje i ignoriše ljude koji zagovaraju humaniji i pravedniji svet. 
U novonastaloj situaciji visok nivo stresa najčešće se kupira „hemijskim putem“,  tj. ljudi posežu za supstancama koje veštački smanjuju nivo stresa. Anksioznost, kao korelat hroničnog stresa,  vrlo je neprijatno stanje tako da svaka supstanca koja eliminiše ovaj neprijatni osećaj postaje „Božiji dar“.

Kulturološki, za „Srbiju među šljivama“, već godinama sedativ broj 1 je alkohol, međutim, s obzirom na to da je anksioznost simptom mnogih psihijatrijskih bolesti, farmakoindustrija je razvila paletu lekova koji neutrališu anksioznost – anksiolitike. S obzirom na njihovo blagotvorno dejstvo, ti lekovi su vrlo brzo postali veoma popularni u društvu, tako da mnogi posežu za njima bez konsultacije sa psihijatrom, čime privremeno „rešavaju“ problem anksioznosti, ali često stvaraju novi (pa i veći) problem – zavisnost! 
Sedativi, hipnotici i anksiolitici spadaju u grupu lekova koji se koriste za uklanjanje napetosti, radi postizanja stanja smirenosti, kod nesanice, za relaksaciju mišića, itd. Benzodiazepini spadaju u veliku grupu lekova koji se zovu anksiolitici. Osim benzodiazepinskih postoje i nebenzodiazepinski anksiolitici. Ranije su korišćeni i barbiturati, kao i drugi sedativi (karbamati –“meprobamat”), ali su oni danas zbog većeg potencijala za razvijanje zavisnosti i manje sigurnosti uglavnom napušteni. Benzodiazepini su ubedljivo najzastupljeniji lekovi iz grupe anksiolitika, međutim i među njima postoji velika razlika po pitanju adiktivnog potencijala, tj. potencijalnog rizika od razvoja zavisnosti. Tako npr. alprazolam ima veliki adiktivni potencijal, dok je adiktivni potencijal bromazepama relativno mali.
Benzodiazepini su najkorišćeniji, ali i najzloupotrebljavaniji lekovi uopšte, jer se često koriste neodgovarajuće i dugotrajno. Upotreba benzodiazepina bez lekarskog recepta,  i pored pooštrenih mera (nekoliko godina unazad) je uobičajena, što zahteva funkcionalno sistemsko rešenje. Tolerancija na benzodiazepine može se razviti već za nekoliko nedelja, a jatrogena zavisnost (tj. zavisnost kao rezultat regularnog lečenja kod lekara) je široko rasprostranjena. Zbog potencijalno ozbiljnih simptoma odvikavanja, straha od „života bez leka“ ili nerešenih pitanja koje dugotrajna upotreba lekova maskira, mnoge osobe traže stručnu pomoć kako bi smanjile ili prekinule uzimanje anksiolitika, sedativa i/ili hipnotika. Nažalost, to se često dešava kada je zavisnost uveliko razvijena, a prateći problemi u raznim životnim oblastima veoma izraženi.
Prevencija uvek predstavlja najbolji i najefikasniji vid rešavanja problema, a s obzirom na kompleksnost priče o zavisnosti/ zloupotrebi sedativa, u ovoj oblasti ona bi morala biti sistemska i sveobuhvatna. Pored pravnog aspekta koji se ogleda u jasnoj proceduri za propisivanje, izdavanje i manipulaciju lekovima, neophodno je edukovati lekare o opasnostima koje sa sobom nose sedativi, kao i o principima racionalne farmakoterapije. Naravno, podizanje nivoa svesti društva u celini je uvek najdelotvorniji, ali i najteže ostvariv cilj.