OTPORI

Otpori su obavezni i tokom donošenja odluke za promenom, a kasnije i tokom terapije !!!

     Otpori se javljaju u samo početku i pomisli za uspostavljanjem apstinencije i traju tokom celog terapijskog procesa, s tim što se menjaju njegovi pojavni oblici i značenje.

Frojd kaže: “Otpor je raznovrstan, kao kameleon, a predstavlja snagu u bolesniku koja deluje protiv napretka terapije, protiv terapeuta i protiv terapijskog procesa”. Drugim rečima, to je opiranje pomagaču, a u interesu svoje bolesti, sa tendencijom da se očuva status qvo.

Zašto se javljaju otpori?

     Čovek je izuzetno inertno biće, tj. bori se da po svaku cenu sačuva aktuelno stanje i spreči promenu čak i u situaciji koja je evidentno nepovoljna po njega. Otpori se javljaju zbog toga što pacijent želi da izbegne neprijatna osećanja (stid, psihička patnja, osećanje krivice…) koji se po definiciji javljaju sa produbljivanjem uvida u svoju bolest, tokom terapijskog procesa. Međutim, otpori kao odraz principa zadovoljstva, manifestuju i izbegavanje ličnog psihičkog i fizičkog angažovanja tokom promene koja je neophodna u terapijskom procesu (manipulativna aktivnost).  

Zašto su otpori važni?

     Otpori mogu biti nesvesni ili svesni, a opasni su jer nerazrešavanjem istih dolazi do krize, koja može dovesti do prekida lečenja. Otpori ukazuju na važnu tačku (aktuelni problem) u terapijskom procesu. Baš one ideje i pomisli do kojih se dođe tokom terapije, a koje pacijent „ sa gnušanjem…ili osmehom” odbacuje kao definitivno pogrešne („…to je besmisleno…nevažno…moja privatna stvar”) su po definiciji u tom trenutku  najbitnije za terapijski proces.

Koje vrste otpora postoje?

      Kao što je napred rečeno, otpori mogu biti svesni i nesvesni, te ih shodno tome možemo podeliti u sledeće grupe:

  • Transferni otpor

  Transferni otpor predstavlja otpor prema terapeutu, a psihoanalitički posmatrano, predstavlja  odigravanje pacijentove neuroze u terapijskoj situaciji sa terapeutom. Taj otpor prema terapeutu kao “važnoj osobi” (terapeut se identifikuje sa nekom zaista važnom osobom iz pacijentovog života)  može da se manifestuje u jednom od sledećih oblika:

  • zavisnost od terapeuta
  • strah od terapeuta
  • neprijateljstvo prema terapeutu (stalna kritika terapeuta, ili takmičenje sa terapeutom po principu “čik me izleči”)   
  • Otpor zbog “sekundarne dobiti”

  To su otpori prema oduzimanju raznih “beneficija” koje sa sobom nosi sama bolest, a zasnivaju se na principu zadovoljstva, tj. izbegavanju odgovornosti (ove “dobiti” su uglavnom iz materijalne i socijalne sfere).

  • Otpor potiskivanja

  Ostvaruje se “primarna korist”, jer simptomi pružaju zaštitu od anksioznosti, do koje bi dovelo osvešćivanje nesvesnih sadržaja.

– Otpori “onog”(ID-a)

To je nesvesni otpor koji predstavlja manifestaciju straha od novih i zrelih oblika ponašanja, i time omogućava da stari obrasci ponašanja perzistiraju

– Otpori “nad-ja”(SUPEREGA)

Ovi otpori potiču od nesvesnog osećaja krivice i potrebe za samokažnjavanjem (“ne zaslužujem da budem zdrav – srećan”)

Kako se otpori ispoljavaju?

      Svi otpori deluju preko Ega (“JA”). Otpori se služe i izražavaju kroz mehanizme Ego obrane. Najčešće se koristi mehanizam intelektualizacije, te se ovi otpori zovu “intelektualizirajući otpori”, mada se u praksi u manjoj ili većoj meri susreću i svi drugi mehanizmi Ego odbrane. Intelektualizacija predstavlja zamenu prorade potisnutog afekta intelektualnim razumevanjem, i najčešće se susreće kod visokoobrazovanih pacijenata, opsesivaca, ili onih sa blokiranim afektima. Najčešći pokazatelji postojanja otpora su sledeći:

  1. Reakcije bekstva
  2. zakašnjenje, nedolazak na terapiju
  3. razmišljanje i razgovor o kraju lečenja
  4. zaboravljanje zadataka ili sveske za plan i analizu dana
  5. površni razgovori, nedostatak spontanosti u terapiji
  6. pripremanje „seanse” unapred („šta ću da kažem kada me pita   terapeut”)
  7. bežanje u prošlost
  8. ćutanje…
  9. Reakcije napada

– tvrdoglavo dokazivanje svojih stavova

– rivaliziranje i kritika terapeuta

  • Reakcije ukočenosti

     – bezpogovorno pristajanje na svaki komentar i meru terapeuta, bez  razmišljanja

     –  potreba za beskonačnim lečenjem

    –   samopotcenjivanje

Da li se otpori javljaju i kod članova porodice?

      Otpori su obavezni kod zavisnika, ali se po pravilu javljaju i kod članova porodice). Neke od manifestacija otpora kod članova porodice su:

  • Otpori oko ulaska u terapijski proces

Najčešće se javlja osećaj „nepravde” („…em smo morali da ga trpimo em sada sa njim moramo da ulazimo u lečenje”)

  • Otpor u prihvatanju pozicije „kopacijenta”

Članovi proodice imaju doživljaj da njih „okrivljujemo” za problem u porodici, a otpor je suštinski vezan za prihvatanje lične odgovornosti za disfunkcionalnost porodice. Nesporno je da je za problem zavisnosti najodgovorniji sam zavisnki, ali je takođe nesporno da se ova zavisnost ne bi razvila da su se članovi porodice drugačije ponašali.

  • Otpor oko odbacivanja starih „obrazaca ponašanja”

Suštinska promena u porodici je moguća samo ako dođe do promene kod svih članova porodice.Po sistemskoj hipotezi, fankcionisanje porodice sa članom zavisnikom je moguće samo ako ostali članovi kompenzuju njegovu nefunkcionalnost. Znači, ako pacijent u toku terapije ponovo preuzme svoje „porodične uloge”, drugi članovi porodice takođe moraju da promene obrasce ponašanja na koje su navikli.

  • Otpori zbog gubitka „dobiti”

Krucijalno pitanje je: Zašto porodica koja vidi da jedan njen član propada, i da zbog toga trpi cela porodica, ne preduzima godinama ništa konstruktivno po tom problemu? Odgovor je lak, ali teško prihvatljiv članovima porodice: Zato što iz takve situacije svi članovi porodice imaju neku dobit, tj. koriste se bolešću svog člana. Definitivno najteži deo terapijskog procesa je prepoznavanje i prihvatanje „dobiti” članova porodice, od bolesti zavisnosti svog člana.

  • Otpori zbog straha od promene

Neizbežni epilog svakog uspešnog terapijskog procesa je promena koja se javlja kao posledica adekvatnog uvida u problem. Strah od promene je strah od neizvesnosti novog, koji je imanentan svim ljudima, a uvid u svoje nesvrsishodno ponašanje je najbolji put za prevazilaženje svakog otpora.

Šta raditi kada se pojavi otpor?

      Razbijanje i prevazilaženje otpora je moguće samo kroz sticanje uvida i kroz prihvatanje neodložnosti promene zarad boljeg funkcionisanja pojedinca, ali i porodice u celini. Tokom terapije pacijent počinje otpore da doživljava kao odbrambenu reakciju stranu Egu, te lakše prihvata interpretacije istih čime se stvaraju preduslovi za promenu, tj. dalji napredak u terapiji. Terapijski proces je izuzetno naporan i zahtevan i predstavlja borbu između principa zadovoljstva i principa realnosti, odnosno predstavlja neki vid zakasnelog sazrevanja. S obzirom da iziskuje veliki psihički napor, stalni utrošak energije za razotkrivanje i prevazilaženje otpora, neophodno je konstantno produbljivati motivaciju za lečenjem i jačati spoljašnju mrežu podrške. Ignorisanjem i nerešavanjem otpora kada se jave, dolazi do njihovog akumuliranja što se u tretmanu manifestuje u vidu krize. Znači, jedino konstruktivno rešenje u situaciji kada se javi otpor je analiza istog. 

Kako prevazići otpor?

      S obzirom da se otpor manifestuje kroz ponašanje, stalna analiza svog ponašanja je neophodna, što je u terapijskom procesu obezbeđeno svakodnevnom strukturacijom aktivnosti i analiziranjem proteklog dana od strane cele porodice. Koraci u analiziranju otpora su sledeći:

  • Prepoznati otpor – s obzirom da obrambeni mehanizmi stalno ”rade”, ovde su od ključnog značaja saradnici u lečenju i terapeuti koji detektuju promene u pacijentovom ponašanju
  • Opisati manifestacije otpora – koji obrasci ponašanja se javljaju, tj. objasniti na osnovu čega je izražena sumnja u postojanje otpora
  • Definisati otpor – odnosno prema čemu je usmeren otpor u datoj fazi tretmana
  • Pojasniti korišćene mehanizme odbrane – svaka osoba u zavisnosti od karakteristika ličnosti učestalije koristi neke mehanizme odbrane, koji se opet ili otvorenije ili suptilnije izražavaju. Od izuzetnog značaja je upoznavanje svojih mehanizama odbrane i analiza svog emotivnog stanja kao i misaonog toka
  • Osmisliti jasan plan za prevazilaženje otpora – ovaj plan mora biti jako konkretan, sa rokovima i konsekvencama ako se ne ispoštuje. Npr. otpor prema učenju u edukativnoj fazi može da se manifestuje ”nesposobnošću da se bilo šta zapamti od gradiva”, sa sledstvenom racionalizacijom ”ja sam školu završio još pre 20 godina…nisam više mlad da mogu da učim”. A obično se nudi rešenje ”moram bolje da pamtim i mnogo odgovornije da pristupim lečenju”, što je u stvari vid manipulacije. Jasan plan bi podrazumevao analizu dotadašnjeg modela učenja i planiranje novog modela, znači: ako sam juče učio 2 sata, sutra ću učiti 5 sati, praviću pauze na sat vremena po 10 minuta, učiću za stolom a ne u krevetu, na kraju dana preslišavaće me saradnik, napraviću podsetnik, izvući najnačanije stvari u svesku…
  • Definišite konsekvence (”kaznu”) za nepridržavanje plana – Plan aktivnosti ima za cilj da se otarasite starih ”obrazaca ponašanja”, i da prihvatite odgovornost za sopstveni život. Znači, neophodna je rečenica ”Ako se ne budem pridržavao ovog plana, kazniću se”…? Kazna za nepridržavanje onoga što ste sami isplanirali mora da bude realna, prihvatljiva i da se odnosi na nešto šta je Vama bitno. Npr. ako ne učim 5 sati tokom vikenda(kao što sam isplanirao) pristajem da: ne gledam TV 3 dana… ne izlazim 7 dana… ne koristim kompjuter 48 sati… ne pušim 2 dana, itd…
%d bloggers like this: